METAMORPHOSIS

Zaista pokušavam da se ne nerviram, ali jednostavno ne mogu. Od kada je počeo da se emituje, prosto mi deluje nestvarno koliki broj ljudi gleda ovaj debilizam. Često sam pokušavao da donekle shvatim kako neko može da gleda taj smor, ali potpuno bez uspeha. Jednostavno mi nije jasno šta je zanimljivo u tome što gledaš kuću punu glupih iskompleksiranih idiota i seljaka, koji nisu mogli da pronađu adekvatniji način da se pojave na televiziji od ovog i koji raspravljaju o najdebilskijim temama koje postoje. Strašno je, i u najmanju ruku zabrinjavajuće što u našem društvu, koje je već iznedrilo dovoljno domaćeg šunda poput turbo folka, koren je uhvatio i ovaj zapadni šund namenjen ,,prostijoj populaciji,, Već više puta sam se zgrozio, kada sam čitajući knjigu u vozu podigao pogled i video deset osoba u jednom vagonu kako čitaju različite časopise, odnosno članke u njima koji se odonose na aktuelna zbivanja u kući, pa mislim stvarno mi se povraća od svega ovog. Ovo je pravi i neopisivi užas kada su grand šou i veliki brat postali deo svakodnevnice najvećeg dela naše seljačke populacije. U prevozu čujem klince, studente, starije osobe kako o ovome razgovaraju, pa zaista nemam komentara, već samo ih se gadim. Razgovarajući sa jednim psihologom saznao sam, da je pravljena izvesna studija o profilu osoba koji gledaju v.b. Prema dobijenim rezlutatima većina osoba ima voajerske sklonosti, određene seksualne probleme i povrh svega suviše nizak stepen obrazovanja. Ovo je pravi užas, ponekad mi se od ovog plače, jednostavno ne verujem šta se dešava i kako ovo društvo srlja u potpunu kulturološku propast propagirajući ovakve najniže moguće vrednosti. Ovakav program bi trebalo zabraniti, ako ništa drugo barem za decu, kako bi se izbeglo da se formiraju kao primitivne napaćene seljačine.

Prošle noći sam proveo šetajući mračnim ulicama nekoliko sati, potpuno izgubivši predstavu o vremenu. Jednostavno nisam mogao da propustim priliku da posmatram kako pada sneg, a da pri tom nema prolaznika koji bi remetili savršenu tišinu i spokoj. Prosto sam uživao u pogledu kako padaju pahulje i kako snežni pokrivač postaje sve dublji. Predivna tišina praznih ulica prekrivenih najčistijom belom bojom budili su u meni osećaj nestvarne smirenosti i apsolutnog spokoja. Osećao sam se fantastično i bio sam zaslepljen predivnim okruženjem koje je postalo nekako neuporedivo lepše nego inače. Naravno, iskoristio sam ove predivne trenutke da napravim i nekoliko fotografija. Zatim sam seo na snegom prekrivenu klupu i prepustio se nemislivši ni na šta drugo beskrajnom uživanju u posmatranju snežnih pahulja.

Jedna od najpotresnijih fotografija svih vremena napravljena je marta 1993. godine u Sudanu u toku velike gladi. Naime za ovu fotografiju je njen autor Kevin Carter dobio Pulicerovu nagradu 1994. godine. Na slici se vidi izgladnelo dete kako puzi prema kampu Ujedinjenih Nacija koji je udaljen svega jedan kilometar, dok je u pozadini lešinar koji čeka smrt deteta kako bi ono postalo njegov obrok. Slika odiše potpunim užasom i agonijom egzistencijalnih razmera. Nije potrebno raspravljati o umetničkoj vrednosti slike, ona je svakako očigledna, uostalom zar je ona u konkretnom slučaju uopšte bitna!? Da užas bude veći autor slike je odmah posle fotografisanja napustio mesto. Nije poznato šta se desilo sa detetom, koje nije uspelo da dođe do kampa. Tri meseca nakon toga Kevin Carter je izvršio samoubistvo zbog depresije i kako neki tvrde nemogućnosti da sam sebi oprosti što nije pomogao detetu nego ga je ostavio posle načinjene fotografije. Slika je u pravom smislu reči užasnula celi svet. Nakon što je Carter izvršio samoubistvo, pojavile su se mnogobrojne verzije o tome koji su razlozi Cartera naterali da oduzme sebi život. Po mnogima Carter se ponašao ,,poput lešinara,, pošto je želeo samo slavu, dok ga sudbina deteta u tom trenutku nije interesovala. Njegov život postao je inspiracija da deceniju kasnije Dan Krauss snimi dokumentarni film ,,The Life of Kevin Carter: Casualty of the Bang Bang Club,, koji je bio nominovan za najbolji dokumentarni film na dodeli Oskara. Film obrađuje period života Catera od dodele nagrade do njegove smrti. Prema oceni publike film nije dao jasne odgovore da li je Carter mogao pomoći detetu ili ne. Kako neki tvrde Carter je u liku iznemoglog deteta video patnju celog afričkog naroda, a sebe kao lešinara koga interesuje samo ishod. Kevinova ćerka pak smatra da je njen otac bio to dete koje pati, a ostatak sveta se ponašao poput lešinara. Svakako šta je prava istina oko svega ovoga, i u kojem je psihičkom stanju bio Carter ostaće večita misterija. Kasnije sa pojavio tekst koji je Carter navodno zapisao u svoj dnevnik pre nego što je oduzeo sebi život: „Dragi Bože, obećavam da nikad neću bacati svoju hranu bez obzira kako lošeg ukusa bila ili kako sit budem bio. Molim se da će On sačuvati ovo malo dete, voditi ga i sačuvati od bede. Molim se da ćemo biti osetljiviji na svet oko nas i da nećemo biti zaslepljeni našom sebičnom prirodom i interesima. Nadam se da će nam ova slika biti podsetnik koliko smo srećni i da nikad nećemo uzimati stvari zdravo za gotovo.”

Pre neki dan sam iznova bio igrom slučaja prinuđen, da na moju veliku žalost slušam odvratan turbo folk. Pitam se samo kako je taj muzički šund uspeo da ponese više od polovine naše nacije i jednostavno kako to sranje neko uopšte može da sluša. Zaista mi je muka samo pri pomisli na te izopačene odvratne zvukove koje prate promuklo iritirajući glasovi najvećih seljačina naše zemlje. Potpuno me baca u očaj činjenica da taj muzički pravac uopšte ne gubi na intenzitetu, već šta više ima sve veći broj osoba koji slušaju i gledaju Grand. Ova država se srozala na najniži mogući stepen kulturnih vrednosti. Kada rezonujete celokupnu situaciju po pitanju kulturnih dešavanja ostaje vam samo da plačete. Ja uz tu odvratnu muziku mogu da izdržim maksimalno nekoliko minuta, a posle toga mi se plače i padam u duboku depresiju i žestoku monotoniju. Tragično je što danas klinci u osnovnoj znaju ko je npr. Ceca, Seka Aleksic, dok uopšte nisu čuli za kompozitore klasične muzike, ali ni za rokere i ostale, već celo svoje detinjstvo, a kasnije veliki broj njih i mladost provode uz Grand i Velikog Brata. Zaista mi se povraća pri pomisli i na jedno i na drugo. Ova država bi pod hitno trebala da preduzme nešto po pitanju tog najprimitivnijeg šunda koji je ikad postojao. Zaista je katastrofa kada srećem na faksu osobe koje se zanose ,,zvezdama Granda,, ili kretenskim ,,Velikim bratom,, a da pri tome nemaju znanja iz opšte kulture. Besmisleno je da dalje pišem o ovome, ta muzika me u pravom smislu reči proganja od kada znam za sebe. Bez obzira što celo moje društvo poput mene prezire narodnjake i što izlazim samo na mesta gde ih ne puštaju, prosto je nemoguće da ih izbegavate i negde slučajno ne čujete. Pitam se samo da li će to zlo ikada nestati. Sada sam se ponovo iznervirao, stvarno mi je muka i da mislim o tome a kamoli da slušam glasove tih silikonskih akrepa.

Već duži niz godina slušam muziku genijalnog i pretežno minimalističkog kompozitora Philipa Glassa. Tako sam juče ponovo uzimao svoju ,,redovnu dozu opuštanja,, slušajući njegov album ,,Metamorphosis,, u izvodjenju fenomenalne Branke Parlić. Upravo sam se u tom trenutku setio da sam svoj blog nazvao potpuno istim imenom koje je Glass odredio za naziv njegovog albuma. Prilično sam se obradovao, ni sam nisam siguran zašto. To me je podstaklo da napišem nekoliko redova o ovom albumu na svom blogu. Metamorphosis, tj. preobraženje (preporod) obuhvata nekoliko kompozicija za klavir, koje u potpunosti odstupaju od klasičnog opusa Glassovog stvaralaštava. Muzika sa ovog albuma kada se udubite u nju što je prosto neizbežno, donosi potpuni osećaj spokoja i mira. Svakako o umetničkoj vrednosti, koncepciji i nestvarnoj melodiji uopšte nije potrebno govoriti mnogo, jednostavno fenomenalno.

Minimalistička fotografija, autor Nick Vinan

P.S.: Na sajtu YouTube, postoji snimak koncerta Branke Parlic koji je održan u Sinagogi (Novi Sad) 2005. godine. Na linku ispod možete čuti kompozicije Metamorphosis 1 - 5. Opustite se i uživajte.

http://www.youtube.com/watch?v=KwwKFBeZr5Q

Napokon sviće. Posle delimično prespavane noći posmatram kroz prozor moje zgrade ulicu. Iako je do pre nekih sat vremena bila potpuno pusta sada primećujem užurbani hod pojedinih prolaznika, koji verovatno žure na posao. Žao mi je što nepada kiša. Obožavam da posmatram kišu u rane jutarnje sate, naravno ukoliko ne moram da izlazim iz stana tog jutra. Jutarnja kiša mi daje na neki način osećaj blage smirenosti, a zvuk koji proizvodi me prosto odmara. Sa druge strane jutarnja kiša oslikava mizeriju ljudskog života. Jutarnji pljusak, čini da lica prolaznika, koja su danas smirenija postanu napeta i da se na njima manifestuje izrazita doza nespokoja i nervoze, ali i tuge. Njihov hod u tom slučaju postaje još brži nego obično, a samim tim i teži. Oni su svako jutro primorani da odlaze na posao kako bi sebi obezbedili većinom samo puku egzistenciju i kako bi mogli da nastave da životare u ovom nesrećnom svetu. Svako jutro se ponavlja ista priča zbog istih razloga. Ustaju rano, spremaju se za posao kreću na njega, muče se u najvećem broju slučajeva a na kraju meseca dobiju izvesnu nadoknadu koju moraju potrošiti da bi obezbedili normalno funkcionisanje svoje porodice. Nisam siguran da je ovo život koji želim, zaista nisam siguran. Upravo taj jutarnji pljusak će im otežati ovu svakodnevnu aktivnost, a samim tim će prouzrokovati da spadne maska i da se njihovo nezadovoljsto načinom života mnogo jasnije ispolji. Ovaj horor na licima prolaznika je ujedno razlog zašto kada pada kiša ne obraćam pažnju na njih, nego se u potpunosti posvetim posmatranju samih kapi i odam se fenomenalnoj muzici koju kiša stvara. Na taj način mogu pobeći od stvarnosti i užasne istine koja me okružuje.

Tako sam napokon odlučio da napravim sopstveni blog. Nisam ni sam svestan zbog čega sam se odlučio na ovako nešto, verovatno je jedan od razloga što ionako vodim dnevnik i često zapisujem svoje misli. U ovom trenutku slušam Massive Attack i na izvestan način se opuštam i pokušavam da se isključim iz svega. Veoma zanimljivo pa čak i ironično, što mi je u ovom trenutku sinula ideja da napravim blog. Doduše, možda je to u određenoj meri i konsekvenca trenutne dosade. Ovih dana sam poprilično depresivan, borim se sa nesanicom već danima. Nadam se da ću uskoro moći da zaspim. Sudeći da sam se već odlučio da pišem na blogu, verovatno ću na njemu iznositi brojna zapažanja koja se konkretno odnose na umetnost, društvo, ali i mnoge druge teme. Pišući ove redove, postajem sam sebi smešan. Ok, za sada ću prekinuti, pošto gubim entuzijazam da nastavim.